život

•      Ukoliko ne znate šta je Spatifilum, ovog trenutka Vam otkrivam tajnu. To je vrsta sobne biljke koja ima prelepe bele cvetove, u obliku, ja bih rekla, suze. Ta suza nije sinonim za tugu, ona je, naprotiv, suza sreće.

      Zašto baš ta biljka? Čovek koga volim i sa kojim živim nekoliko meseci ima Spatifilum. I to njih dvojicu. Jedan je ogroman a drugi malen. Oba su ranije, dok ja nisam bila prisutna u njegovom životu, stagnirali. Ja bih rekla vegetirali.

      Pošto izabranik mog srca obožava biljke, a posebno sobne, već neko vreme se isčuđava tome što veliša i mališa cvetaju, i to u sred zime. To nisam do skoro znala, ali sobno cveće tokom tog godišnjeg doba bukvalno spava. Ova dvojica, ne.

      Moja romantična dušica je buđenje cveća odmah povezala sa ljubavlju, sa čim bi drugo? Volim ga, voli me, cveće to oseti i buja li buja....

      Ne umem da pišem o ljubavi, ali umem da je osećam celim svojim bićem.... Toliko sam puta pokušavala, ali ne ide mi. Majstor sam u sanjarenju, ali da to metem na papir, prosto, ne ide.... Pokušah sada, ne ide. Moram jednostavno da u njoj uživam, da je osećam, živim, a o drugim stvarima ću izgleda, da pišem.

    Već mesecima se vrtim ukrug. Teško mi je sebi da priznam kako to možda traje i godinu - dve. Psiha mi je obolela, pomislih. A kome danas nije. Raspoloženje varira od histeričnog smeha (koga je sve manje), preko plača i na kraju najveće količine besa koji ne ispoljavam nego taložim, sam Bog zna gde. Pomislim da čak više nema mesta ni sa miligramić besa, samo što ne puknem.

    Pronalazim „izduvne ventile“, odem u teretanu, posvađam se sa roditeljima, dečkom, mrko pogledam prolaznika o kojeg se očešem na ulici, kažem nepristojnoj gospođi da sam ja na redu u apoteci i da sačeka, ali je količina besa koji proizvedem neograničena, čini mi se. Odakle on? A odakle ne?

    Pošto život posmatram zaista široko i ne volim da kažem da je nešto potpuno belo ili potpuno crno, volim da probam toliko toga da bi videla kako to deluje. Verujem da je energija ono što nas održava u životu, ono osnovno što nas čini onima što jesmo. E, baš tu energiju sam izgubila i bezuspešno se trudim da je ponovo vratim.

    Tako, isprobavajući novi alternativni (uvek) vid medicine koji ne praktikuje do beskonačnosti kljukanje anibioticima, dobih dijagnozu. Bolujem od tuge i velike količine besa (oba u isto vreme?), vrsta anarhistični i revolucionarni bes. Vau, pomislih. I toga ima u knjigama?.... Pa ja stvarno pričam o revoluciji već mesecima. Želim da izađemo na ulice sa pištaljkama i da kažemo. „Dosta nam je svega! Odlazite i vi!“

   Hm, kod nas Balkanaca duševno zdravlje i nije baš bilo a i dan danas nije poželjno pominjati,  jer, ono kao da i ne postoji. Po gutanju bensedina smo prvi u okruženju, čini mi se da oko 4 miliona kutija tih veselih pilula naša jadna raja proguta godišnje da bi „preživela“. Ali, o tome se ne priča. Sramota je osećati se loše, plakati, biti u depresiji.....

    Koliko nas ima besnih? Koliko nas boluje od „moje“ vrste besa? I...“doći će dan, kada ćes sam krenuti putem beznađa, želeći da kao nikad do sad pobediš sam....“ kao što to lepo kaže pesma grupe moje varoši. Još uvek ja aktuelna, a slušala sam je pre petnaest godina....